Slava i značaj slave

O SLAVI I ZNAČAJ SLAVE

Slavljenje krsne slave je ostala jedina, neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petvekovnog robovanja pod Turcima Slavljena je slava u vreme i nevreme u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najzešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle Prvog svetskog rata u vreme nevidene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, slobodno se može reći, da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

Kada jedan dom, jedna porodica, počinje da slavi krsnu Slavu

Slava se prenosila i nastavljala sa kolena na koleno, sa oca na sina, tako, da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate.

Kada otac predaje slavu sinovima?

Ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne zivi više sa ocem, on treba odmah da počne da u svom domu slavi krsnu slavu. Sasvim je pogrešno, što pojedini danas, ne slave, izgovarajući se: živ mi je otac i on slavi. Znaći, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu, veliki Božiji blagoslov i zaštitnik svih ukućana, naročito dece.

Pripreme za slavu

Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi, počinju pripreme, kako bi se slava što svečanije i dostojnije dočekala. Kuća se rasprema, čisti i sređuje. Ukućanima, deci naročito, kupuje se ponešto novo, od odela, da to “ponove” na dan slave. U kući vlada svečana atmosfera i vedro duhovno raspoloženje i radost u iščekivanju slave.

Svećenje vodice

Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, “zakazuje” vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. U selu se obično zna kad će u taj kraj naići sveštenik, pa se vodica ne “zakazuje”. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju ove osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

Zašto se osvećuje vodica u domovima za slavu i vaskrs

Pored zajedničkih molitava i bogosluženja, koji se obavljaju u hramu, crkva je odredila da se dva puta u godini održavaju obredi i molitve u domovima vernika, za duhovni napredak svakoga doma. A to je sve vezano za dva velika i najsvečanija dana za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Molitva se prinosi za napredak svih celjadi u kući, i za pokoj duša umrlih srodnika

Pozivanje na slavu

U nekim našim krajevima, gosti se na poseban način pozivaju na slavu. Domaćin ili neko od mladih, ode u kuću onoga koga želi pozvati, ili koga godinama poziva, i uz prigodan razgovor, pozove prijatelja na slavu. Negde se uoči slave, u kuće koje se pozivaju, šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu, i na taj način gosti se pozivaju na slavu. Negde se, opet kaže: “na slavu se ne zove”. Ispravno je i jedno i drugo, ali dobro je, na nekoliko dana pred slavu, potsetiti svoje prijatelje i zvanice, i u znak pažnje i poštovanja pozvati ih na slavu. To se danas može učiniti i telefonom, mada je prikladnije i učtivije to učiniti lično i neposredno.

Pozdravljanje i doček gostiju

Domaćin goste dočekuje pred kućom ili na pragu svog doma. Najsvečanije obučen, i svečarski raspoložen, on goste dočekuje rečima: Dobro došli! Gosti češtitaju slavu rečima: Srećna slava domaćine, tebi i tvom domu, tvojim ukućanima na mnogo godina u zdravlju i veselju. Domaćin odgovara: Hvala, dobro došli, i vama neka Bog i … (kaže ime slave) pomognu da dosta godina dolazite, i da slavimo u zdravlju i veselju. Gosti ulaze u kuću, i po stareštvu sedaju za sto gde se obavlja slavski ručak, ili u neku drugu prostoriju gde sede do početka ručka.

Slavska trpeza

Pored nabrojanoga što čini slavu:ikona, slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoći slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navećerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde, da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolaća, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Posne slave

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, naprimer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odloziti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, “prikazati” na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje, i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.

Ikona

Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje ikona Svetog Save, ikona preslave i slično. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.
Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone.
Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

Comments are closed.